Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.