Мелодија мог детињства одјекује у духу детета- не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава деца
раздрагано трче кроз белу пену бесконачности.
Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,
посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које ме
воде у неизвесност.
Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.
Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у моје
постојање.
Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити од
стварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.
Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.
Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.
У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.
Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог и
покушаја да задржим свој свет.
А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.
Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.
Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.
У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.