Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.
Sastav je odličan!
ОдговориИзбриши