Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.