САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...